Upravljanje znanjem i menadžerske kompetencije
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 20

SADRŽAJ:
1. UVOD 3
2. ERA ZNANJA 3
3. TIPOVI I IZVORI ZNANJA 7
4. STRATEGIJE UPRAVLJANJA ZNANJEM 10
4.1. Generičke strategije upravljanja znanjem 10
4.2. Opšte strategije upravljanja znanjem 12
5. RAZVOJ MENADŽERSKIH KOMPETENCIJA ZA UPRAVLJANJE ZNANJEM 13
6. ZNAČAJ UPRAVLJANJA ZNANJEM ZA PERFORMANSE ORGANIZACIJE 15
6.1. Značaj upravljanja znanjem sa aspekta efektivnosti 15
6.2. Značaj upravljanja znanjem sa aspekta efikasnosti 16
6.3. Značaj upravljanja znanjem sa aspekta inovativnosti 17
6.4. Koristi od upravljanja znanjem 18
7. ZAKLJUČAK 19
8. REFERENCE 20
UVOD
Kraj prošlog i početak ovog veka obeležile su značajne promene u pretpostavkama planiranja i delokrugu delovanja strategijskog menadžmenta. Top menadžment se najpre suočio sa intenziviranjem dinamičnosti okruženja, a onda i sa sve većim kvantumom znanja koje je potrebno i raspoloživo, kako samoj organizaciji, tako i njenim konkurentima. U ovakvim okolnostima u proces donošenja strategijskih odluka bilo je neophodno uključiti i svrsishodno upravljanje organizacionim znanjem.
Imajući u vidu činjenicu da upravljanje znanjem zahteva ljude koji će biti nosioci čitavog koncepta, pred menadžere su postavljeni novi zahtevi. Oni se ogledaju u povećanju individualnih kompetencija svakog menadžera lično, a zatim i ukupnih menadžerskih kompetencija organizacije na način koji omogućava uspešno upravljanje različitim tipovima znanja. Zapravo proces upravljanja znanjem u okviru organizacije i proces razvoja menadžerskih kompetencija su komplementarni i odvijaju se simultano.
ERA ZNANJA
Dve glave (ili više njih) su pametnije nego jedna, osim u slučaju kada ne dele informacije. To je ideja od koje polazi Knowledge Management. (Mark Osborne, pomoćnik direktora za upravljanje znanjem u Millennium Pharmaceuticals Inc.)
Svetska ekonomija svakodnevno doživljava metamorfozu i evolutivne promene koje za posledicu imaju promenu uslova u kojima se obavlja poslovanje. Posmatrano sa aspekta preduzeća svaka faza razvoja ekonomije nosila je sa sobom određene specifičnosti koje su morale biti uočene od strane preduzeća i akceptirane kao strategijske pretpostavke. Charles Heckscher je identifikovao tri faze u industrijskoj istoriji (Brady 2002):
1. era manufakturne proizvodnje,
2. era masovne proizvodnje,
3. era znanja.
Svaka od njih ima posebne karakteristike oličene u načinu funkcionisanja preduzeća.
U eri manufakturne proizvodnje akcenat je na proizvođačkoj sposobnosti radne snage i produktivnosti pojedinca.
U eri masovne proizvodnje ljudski rad se zamenjuje mašinskim što za posledicu ima ogromno povećanje produktivnosti i značajno sniženje troškova proizvodnje. Značajno veća tražnja od ponude i ne previše visoki zahtevi potrošača omogućili su proizvodnju velikih serija istovetnih proizvoda. Fokus je više na količini, a manje na kvalitetu.

---------- CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]